Bombondžija Bosiljčić je jedina stara zanatska radionica ovog tipa u Beogradu koja još uvek čuva tajne ovog zaboravljenog zanata, nudeći svojim postiocima svilene, ljute i karamel bombone, zatim lizalice i neponovljivi ratluk.
Malo istorije...
Samostalna zanatska radnja za izradu bombona i ratluka „Bosiljčić“, tako se zove ova jedinstvena porodična manufaktura, koja neprekidno uveseljava mlade i stare brograđane, pre svega one iz Savamale, još od 1936. godine. Proizvodnja i prodaja nalaze se i danas u prastaroj zgradi u ulici Gavrila Principa 14 nedaleko od Ekonomskog fakulteta, autobuske stanice, Tramvajskog i Brankovog mosta. Te davne 1936. godine Branislav Bosiljčić počeo je da se bavi bombondžijskim zanatom, prvo u Ustaničkoj ulici, pa malo u Obrenovcu i najzad u Bosasnskoj 14, sada Gavrila Principa, a do danas njegovo vizionarsko delo uspešno nastavljaju unuci Branislav i Živorad.
Malo o svojih 10 prstiju
A sve je počelo tako što je dvanaestogodišnjem Branislavu te godine dosadilo da onako mali a jak bude lučki radnik i pekarski pomoćnik, pa je rešio da snagu troši praveći bombone, što nije ni malo lak posao. Sada je deo procesa mehanizovan, ali se još uvek slatkiši prave po starim receptima, pa se i sada vodi teška bitka majstora sa ogromnim gromadama slatke mase koje će na kraju usitniti u hiljade bombona i kockice ratluka. Mmm...
Ukus, izgled, kvalitet, tradicija
Osim u svetu čuvenog ratluka sa 20 različitih ukusa, Bosiljčiči prave šarene i žele bombone, lizalice, orasnice karamele, luše, liciderska srca... za svaku generaciju se kod njih nađe po nešto. Za turiste je ovo mesto poseban i jedinstven kuriozitet. U ne tako davnoj prošlosti u Beogradu je radilo oko 120 zanatlija prodavaca bombona, jedan i veoma blizu Bosiljčića u Pop Lukinoj ulici, tik uz Brankov most, ali samo su Bosiljčići očigledno prepoznali želje i potrebe potrošača i opstali zahvaljujući kvalitetu i asortimanu svojih proizvoda. A i radilo se mnogo i naporno...
Bombonjera kao turistička i gastronomska atrakcija
Sve to uticalo je da Bosiljčići postanu veoma poznati ne samo u Beogradu. Brojne ekskurzije učenika dolaze kod njih da vide kako se prave slatkiši vrhunskog ukusa i kvaliteta po tradicionalnim receptima. I turisti koji svakodnevno prispevaju u obližnju luku na Savi dolaze kod Bosiljčića da kupe i ponesu kući slatkiše koji malo gde mogu da se nabave.
Poseban kuriozitet je i poseta prve dame Turske 2017. godine, gospođe Emine Erdogan, za koju kažu da je tom prilikom kupila po malo od svega što se tada zateklo u radnji. Gospođa Erdogan nema tu privilegiju da, kao mi, može da uživa u Bosiljčićevim slatkišima kada god to poželi.
Nostalgija
Bonbondžijska radnja Bosiljčić starija je od mene jedva dvanaestak godina, tako da mi je dijapazon sećanja veoma širok. Od detinjstva su Bosiljčići bili uzorni vaspitači devojčica i dečaka Savamale:“ Ako budeš dobar (dobra) vodiću te kod Bosiljčića“; A Bosiljčić je tada pedesetih godina prošlog veka proizvodio pištaljke bombone, koje su stvarno mogle da pište, pa se orilo Savamalom od ove dečje senzacije. A kada od upotrebe lizalica zanemi, jednostavno je u slast pojedete; Kada smo dobili prvi džeparac, pogađate, trčali smo tamo i tamo kupovali stidljive poklone prvim simpatijama; Kasnije je svaki gost na ispraćaju dobijao ratluk od ruže i sa orasima, danas sa pistaćima, a još kasnije kada smo malo ili malo više poremetili metabolizam, krišom, smo odlazili kod Bosiljčića i gotovo uvek nailazili tamo na molećive dečje oči koje kao da pitaju majku: „Da li sam bio(billa) dobar(dobra)?“ I od majčinog utiska svet se otvarao ili rušio malenom biću. Takvi su bili i ostali Bosiljčići, jer su ih deca trajno zavolela a to je najvažnije.
Autor teksta
Milentije Beloševac
