Crkva Svetog Roka je prvobitno bila crkva jezuitskog naroda, i ovo je bila jedna od prvih jezuitskih crkava u svetu. Izgradjena u XVI veku i kao takva je služila skoro 200 godina, do momenta kada su jezuiti proterani iz zemlje. Nakon zemljotresa iz 1755. godine, crkvu je preuzela lisabonska Sveta kuća milosti kako bi zamenili crkvu i sedište koje je bilo delimično oštećeno. Od svih gradjevina koje su uništene u velikoj meri za vreme zemljotresa, crkva Svetog Roka je bila relativno sačuvana.
Radjena je uglavnom u baroknom stilu sa velikim brojem kapela, od kojih je kapela Sv. Jovana Krstitelja iz XVIII veka najznačajnija. Sagrađena je od dragog kamenja, u Rimu i važila je za najskuplju kapelu.
Lisabon je 1505 godine doživeo kugu od koje je mnogo ljudi preminulo. Kuga se pojavila sa brodom iz Italije. Koliko je kuga bila opasna, govori činjenica da su tadašnja kraljevska porodica bila primorana da napusti Lisabon. Grobna mesta za sve ljude koji su preminili od kuge napravljena su u San Roku. Danas je ovo mesto poznato kao Bairro Alto. Kralj Maunel I je naredio da se donese relikviju Svetog Roka (zaštitnika žrtava kuge) iz Venecije.
Meštani Lisabona su odlučili da za zaštitnika žrtava kuge izgrade svetilište, pored groblja, izvan zidina grada. Gradnja je počela 1506.godinem a završena 1515.godine. Biskup Ambrosio je osvestao 24. maja 1527.godine, a u istom periodu onovano je bratstvo Sv. Roka sa ciljemda brine o svetinji. Bratsku zajednicu su činili ljudi iz raznih slojeva stanovništva, a data zajednica i danas postoji. Brine se o održavanju kapele Sv. Roka u današnjoj crkvi.
Godina 1530tih osnovana je družba Isusova, a portugalski kralj Jovan III je 1540. godine pozvao prve jezuite da dodju u Lisabonu. Jezuiti ili Isusovci predstavljavaju red katoličkih kaludjera. Oni su prvo naselili bolnicu Svih svetih, koja danas ne postoji, zatim koledž Sao Antao; ali jezuiti su ubrzo počeli da tragaju za većim mestom, kako bi našli neku trajnu crkvu i odabrali su Svetište Svetog Roka. Iako im se crkva nije predala odmah, nakon dogovora, Jovan III ustupa crkvu jezuitima, pod uslovom da se napravi kapela za Sv Roka u novoj zgradi i da ostane zaštitinik crkve.
Za isusovce, i ovo svetište je postalo malo, počeli su da teže novoj crkvenoj zgradi, koja je trebala da bude jednostvana i funkcionalna. Prvi kamen temeljac postavljen je 1555. godine, ali zgrada je proširena 1565. godine, i danas tako izgleda. Kraljevski arhitekta Alfonso Alvares je vodio radove do 1575. godine, a zatim je njegov nećak nastavio. Ipak, zgradu je dovršio Filipe Terzi arhitekta španaskog kralja Filipa II.
Crkva je veoma lepa, kako spolja, tako i unutra. Zlato, mermer i slike je čine posebnom. Sve kapele koje se nalaze u okviru crkve su jedinstvene. Iako s polja izgleda jednostavno, unutrašnjost i njen dizajn je izvanredan sa puno detalja radjen i deluje impresivino.
Unutar crkve se nalazi muzej, a ulaz se naplaćuje 2.50 eur.
Autor teksta
Maja Glavaš, diplomirani komunikolog. Radi u turizmu.
Kotakt: [email protected]; instagram stranica: travel_europe1
