Venecijanski arsenal ili na italijanskom jeziku Arsenale di Venezia je ogroman kompleks koji je nekad garantovao venecijansku pomorsku nadmoć i osiguravao prosperitet njenih pomorskih trgovinskih ruta. Na samom vrhuncu Republike, ovde su radile hiljade zaposlenih koji su zbog značaja brodogradnje imali poseban status u Veneciji - jedini su koji bi primali platu u slučaju da su bolesni ili stari.
U početku, brodogradnja je bila raštrkana po celoj Veneciji i odvijala se u malim radionicama. U trinaestom veku, odlučeno je da se okupi znanje brodogradnje na jednom mestu i da se ujedini ekspertiza venecijanskih brodograditelja. Ovako je nastao Venecijanski arsenal koji je od svog osnivanja narednih 400 godina samo nastavio da raste. Okolna imovina je konfiskovana kako bi se napravio prostor za mnogobrojne kanale, zalive, radionice i skladišta arsenala.
Tokom vremena arsenal je narastao do neverovatnih razmera i tako postao najveća građevina Venecije koja zauzima površinu od 48 hektara, tj. 10% ukupne površine grada.
Na vrhuncu snage Venecijanske republike ovde su radile hiljade radnika koji su čak bili u stanju da sastave 3 broda dnevno. Neverovatna efikasnost venecijanskih brodograditelja se ogledala u podeli rada i u korišćenju standardnih materijala. Iz ovog razloga neki tvrde da je arsenal predstavljao prvu pokretnu traku (proizvodnu liniju) koja je predhodila industrijskoj revoluciji.
Interesantne činjenice
U arsenalu su se sastavljale ogromne “galeace” koje su bile znatno veće od tipičnih trgovačkih galija. Godine 1571. upravo ovi brodovi su obezbedili pobedu katoličke koalicije (Papstva, španske i venecijanske armade) nad Otomanskim carstvom. U bici kod Lepanta, 273 turske galije sa oko 100.000 vojnika na njima su se suprostavile snagama koalicije sa oko 230 brodova i približno istim brojem vojnika. Velike venecijanske galeace su skrivale oko 50 topova po brodu a zatim otvorili vatru. Nastao je pravi masakr, u samo 4 sata poginulo je oko 40.000 ljudi.
Arsenal je jedina građevina u Veneciji zaštićena utvrđenim zidom. Grad je oduvek bio zaštićen specifičinim uslovima venecijanskog zaliva, plitkim vodama i nasipima, koji bi značili siguran brodolom za sve one koji nisu poznavali mali broj plovljivih ruta. Iz tog razloga zid arsenala nije imao nikakvu odbrambenu funkciju, već je osiguravao sakrivanje arsenala i tehnika venecijanske brodogradnje od pogleda znatiželjnih posetilaca grada.
U jednom delu arsenala, skrevenom čak i od samih zaposlenih brodograditelja, glavni projektant bi ucrtavao linije brodskog rama. Adekvatne linije brdoskog rama su omogućavale brodu da ima perfektnu upravljivost, brzinu i nosivost, a svaka greška u ovom procesu bi dovodila do toga da brod bude spor i težak za upravljnje. Tajne glavnih projektanata su do te mere bile ljubomorno čuvane da je isti svoje tajne mogao preneti samo odabranom učeniku i to samo u oralnoj formi, jer je svako zapisivanje znanja majstora bilo zabranjeno.
Standardizacija je još jedan od velikih uspeha venecijanskih brodograditelja. Dok se izrada brodskog rama smatrala umetnošću koja se ljubomorno čuvala, svi ostali delovi broda su bili standardizovani. Tako su se u svakoj luci, kontrolisanoj od strane Venecijanske republike, mogli lako naći svi neophodni rezervni delovi koji bi se koristili za opravke ili za održavanje brodova.
Glavni projektant ili veliki majstor brodogradnje bi lično vršio inspekciju šuma koja su pripadale Venecijanskoj republici. On bi odabrao adekvatna stabla odgovarajuće forme, a zatim obeležio drvo žigom republike, tako da bi lokalno stanovništvo znalo da se ova stabla moraju čuvati i da se ne smeju poseći.
Pre ere topova na brodovima, venecijanske galije su se smatrale najpouzdanijim trgovačkim brodovima. Ovi brodovi su udomljavali od 200 do 250 veslača, čijim bi se naporom garantovalo da se I u odsustvu vetra brod vrati u luku u zakazanom periodu i, naravno, da sa sobom donese izuzetno vredan tovar robe. Veslači nisu bili ni robovi, niti zatvorenici, već slobodni venecijanski građani koji bi pre ukrcavanja primili šestomesečnu platu. Takođe, veslačima je bilo dozvoljeno da po povratku sa sobom ponesu malu količinu robe koju bi kupili od dalekih trgovaca bez plaćanja takse za transportovanu robu. Oni bi zatim prodali svoju robu na nekoj od zapadnih tržnica, što bi im garantovalo dodatan prihod.
Venecijanski arsenal danas
Deo ovog neverovatno velikog kompleksa pripada čuvenom venecijanskom Bienale. Ova sekcija arsenala se koristi za organizovanje izložbi ove institucije, samim tim se može videti posetom Bienalea.
Drugi deo arsenala i dalje pripada italijanskoj mornarici i može se posetiti samo u okviru organizovane ture koja se mora zakazati nedeljama ili mesecima unapred.
Iz ovog razloga, većina posetilaca grada se odluči da dođe do jedne od kapija arsenala (lokacija na mapi), odakle mogu uživati u pogledu na arsenal i dobiti neku predstavu o stvarnoj veličini ove neverovatne građevine.
